Kad ka­že da je za­mi­je­nio dan za noć, pje­vač Ivan Zak ne pre­tje­ru­je. Po­sled­njih ne­dje­lja do zo­re je za­vr­ša­vao pje­smu „Da si tu”, za ko­ju pot­pi­su­je tekst, mu­zi­ku i aran­žman. Za­tim je svo­je no­ći re­zer­vi­sao za pro­be za kon­cert u za­gre­bač­koj Are­ni 11. fe­bru­a­ra. Po­pu­lar­ni hr­vat­ski kan­ta­u­tor Ivan Zak na­slu­tio je da će mu­zi­ka bi­ti nje­gov ži­vot­ni put ka­da je još kao še­sto­go­di­šnji dje­čak po­čeo da svi­ra gi­ta­ru. Već u 16. go­di­ni osno­vao je svoj pr­vi bend, a nje­go­vi po­če­ci obi­lje­že­ni su na­stu­pi­ma na lo­kal­nim mu­zič­kim fe­sti­va­li­ma na ko­ji­ma je osva­jao pr­va mje­sta.

● Je­ste li no­vu lju­bav­nu ba­la­du po­sve­ti­li po­seb­noj že­ni?
- Pje­sma je na­sta­la pri­je ne­ko­li­ko mje­se­ci, a do­ra­đi­vao sam je du­go. Raz­mi­šljao sam oko sva­kog to­na jer sam osje­ćao, pri­je sve­ga, ve­li­ku od­go­vor­nost, pa on­da i uz­bu­đe­nje zbog kon­cer­ta u za­gre­bač­koj Are­ni. No­va pje­sma uči­ni­la mi se kao naj­bo­lji na­čin da se za­hva­lim pu­bli­ci na us­pje­si­ma ko­ji su me raz­ve­se­li­li.

● Ne mi­sli­te li da se­bi ote­ža­va­te ka­ri­je­ru če­stim uga­đa­njem pu­bli­ci i stva­ra­njem pje­sa­ma? Ka­ko sti­že­te da uskla­di­te sve oba­ve­ze?
- Uz mo­je pje­sme mno­gi su se pa­ro­vi za­lju­bi­li, za­vo­lje­li, ne­ki su se i sva­đa­li, a dru­gi mi­ri­li. Pje­sma „Da si tu” je lju­bav­na ba­la­da, a na­dam se da će pa­ro­vi­ma uljep­ša­ti Dan za­lju­blje­nih.

● Je­ste li se vi ikad po­sva­đa­li s ne­kim zbog svo­je pje­sme?
- Je­sam, če­sto. Uglav­nom sa svo­jim ko­le­ga­ma u stu­di­ju. Za­vr­ša­va­nje pje­sme zna da bu­de tur­bu­lent­no raz­do­blje.

● Ka­kva iz­ne­na­đe­nja spre­ma­te pu­bli­ci?
- Tu će pri­je sve­ga bi­ti mo­ji stal­ni sa­rad­ni­ci i pri­ja­te­lji ko­ji će baš na kon­cer­tu osta­vi­ti pu­bli­ku bez da­ha. Si­gur­no će sam­nom za­pje­va­ti Be­gi­ni.

● Ka­ko se no­si­te sa sla­vom ko­ju ste pri­do­bi­li u po­sled­nje dvi­je go­di­ne? Pam­ti­te li ne­ka ne­pri­jat­na is­ku­stva?
- Ne­dav­no sam pri­mio pi­sma obo­ža­va­telj­ki iz Ma­đar­ske. Iz­ne­na­dio sam se ka­ko mla­de ge­ne­ra­ci­je još odr­ža­va­ju tu tra­di­ci­ju sla­nja pi­sa­ma mu­zi­ča­ri­ma. Baš sam se raz­ve­se­lio. A on­da je usli­je­di­lo pi­smo iz Šved­ske, pa iz re­gi­o­na... Sve sam ih sa­ču­vao i spre­mio.
● Pla­ni­ra­te li na­kon kon­cer­ta u Are­ni da ode­te na od­mor?
- Mo­žda po­bjeg­nem na ne­ku de­sti­na­ci­ju gdje ću mo­ći da uži­vam u sun­cu i pla­ža­ma. S dru­ge stra­ne, mo­žda od­lu­čim da osta­nem kod ku­će i od­ma­ram se uz naj­mi­li­je. Spon­tan sam kad do­no­sim ta­kve od­lu­ke pa če­sto iz­ne­na­dim i sa­mog se­be kad ne­gdje ne­pla­ni­ra­no za­vr­šim.

● Na ko­ga bi pao oda­bir za du­et kad bi­ste ima­li pot­pu­no odri­je­še­ne ru­ke?
- Ni­na Ba­drić, Dži­bo­ni, Oli­ver Dra­go­je­vić, Op­šta opa­snost. Sve su to mu­zič­ka ime­na ko­ji­ma sam se di­vio kao kli­nac. Sad, kad bi­smo do­bi­li pri­li­ku da ra­di­mo za­jed­no, za me­ne bi to bi­lo sa­svim no­vo is­ku­stvo jer je div­no ima­ti mo­guć­nost da stvo­riš ne­što no­vo upra­vo u sa­rad­nji s onim lju­di­ma ko­ji su te in­spi­ri­sa­li to­kom ka­ri­je­re.


Kre­će Sti­ho­ma­ni­ja

● Usko­ro kre­će­te i u obi­la­zak osnov­nih i sred­njih ško­la ka­ko bi­ste na­šli naj­ta­len­to­va­ni­jeg uče­ni­ka za pi­sa­nje sti­ho­va?
- Sti­ho­ma­ni­ja je pro­je­kat ko­ji mi se od po­čet­ne ide­je svi­dio, te sam ga po­dr­žao mak­si­mal­no svo­jim an­ga­žma­nom. Oku­pi­li smo se Enes Ki­še­vić, Mi­ro­slav Rus, Ne­no Nin­če­vić i ja ka­ko bi­smo po­ka­za­li mla­di­ma da se kre­a­tiv­nost is­pla­ti. U ra­nim dva­de­se­ti­ma na­pra­vio sam pr­vu pje­smu, a sle­de­ćih ne­ko­li­ko go­di­na ni­ko od mo­jih pri­ja­te­lja ni­je ni znao da pi­šem. Za­bo­ra­vio sam i ka­ko sam je na­zvao, ali znam ko­li­ko je va­žno pod­sta­ći ta­len­to­va­ne klin­ce da ne od­u­sta­ju od svo­jih sno­va. Ra­du­jem se fi­na­lu tak­mi­če­nja, kad će­mo oda­bra­ti naj­bo­lje kan­di­da­te i kad ću upo­zna­ti po­bjed­ni­ka či­je ću sti­ho­ve i pre­tvo­ri­ti u mu­zič­ko dje­lo.